Принцип радног стакла углавном се заснива на пропаганости и рефракцији светлости. Када светлост удари на површину стакла, део светлости ће се одразити, док ће други део проћи кроз чашу и пропагирати на другу страну. То је зато што површина стакла има рефлективна својства, а део светлости ће се одразити натраг у складу са законом о рефлексима. Светло пролази кроз чашу наићи ће на феномен рефракције унутар чаше. Пошто је рефракцијски индекс стакла већи од зрака, светло ће се савити у нормалном правцу чаше, узрокујући да светлост промени смер током ширења.
Процес композиције и припрема стакла имају важан утицај на оптичка својства. Обично стакло се углавном састоји од сировина као што су силицијум диоксида (сио₂), сода пепео (назцо₃) и кречњак (ЦАЦО₃). Ове сировине се топе и реагују на високим температурама да би формирали јединствену течну смешу. Како се температура постепено смањује, вискозност течне супстанце расте, а кретање атома или молекула постаје све тежи. Коначно, директно се учвршћује без формирања редовне кристалне структуре да би формирао аморфну чврсту супстанцу као што је стакло.
Лагана пренос стакла је повезана са молекуларном структуром свог материјала. Молекуларна структура стакла је неуређена, а атоми или молекули у њему се не распоређују редовно. То омогућава светло да буде прозирно, а да није значајно раштркан када се шири унутар чаше. Поред тога, контролом састава и обраде метода стакла, стакло са специфичним оптичким својствима може се произвести, као што је стакло које преноси светлост одређене таласне дужине, има специфичан индекс рефракције или расипања или дисперзијска својства.
